Rad je posvećen ulozi defektologa u procesu deinstitucionalizacije i značaju razvoja usluga koje osobama sa intelektualnim teškoćama omogućavaju da žive u zajednici. Poseban akcenat stavljen je na činjenicu da prelazak iz ustanove u zajednicu predstavlja tek prvi korak- ono što sledi jeste stvaranje uslova za život u kojem osoba ima mogućnost da donosi odluke , razvija svoje sposobnosti , učestvuje u životu zajednice i ostvaruje svoje želje i potrebe.

Kroz rad je naglašeno kako svakodnevni život u Stanovanju uz podršku podrazumeva mnogo više od obezbedjivanja mesta za život. U fokusu su svakodnevne aktivnosti, razvoj i očuvanje životnih veština, donošenje odluka i preuzimanje odgovornosti , kao i mogućnost da oblikuju svoj život u skladu sa sopstvenim interesovanjima i mogućnostima. 

Posebno je istaknuta važnost toga da pomoć bude usmerena na osnaživanje osobe sa intelektualnim teškoćama, a ne na preuzimanje aktivnosti koje ona može da uradi samostalno. Na taj način se stvara prostor za aktivno učešće, samostalnost i osećaj pripadnosti zajednici.

Deinstitucionalizacija se zato ne završava izlaskom iz ustanove. Ona podrazumeva dugoročan proces stvaranja života u zajednici u kojem osoba sa intelektualnim teškoćama nije samo korisnik usluge, već njen aktivni učesnik - sa pravom da bira, odlučuje i živi dostojanstven život. 

Upravo takav pristup svakodnevno gradimo u Udruženju ,,Na pola puta" kroz rad sa osobama sa intelektualnim teškoćama i razvoj usluga koje im omogućavaju da  budu ravnopravni članovi svoje zajednice.